Naučite decu dobrim prehrambenim navikama na vreme

U vreme kada dečija gojaznost postaje sve veći problem, kada ustanove u kojoj deca provode najveći deo dana nedovoljno vode računa o njihovoj pravilnoj ishrani, kada su najmlađi sa svih strana zatrpani reklamama za slatkiše i sokove – dostupne na svakom koraku – da li ste se zapitali kada je pravi trenutak da se formiraju njihove navike i kako da to uradite uz što manje otpora s njihove strane?

Često dobijam pitanja od mama koja se tiču ishrane dece. Pošto mama nisam odgovore sam mogla da stavim u samo kontekst toga šta bih ja radila u određenim situacijama. Najviše o ovome mogu da pričam iz ugla ćerke čija je majka uložila nadprosečno veliki trud kada je ova tema u pitanju.

Smatram da postoje dva jednostavna pravila oko ishrane dece:

1. Ne dajte im veštačke molekule i prerađevine
2. Uključite ih u aktivnosti u kuhinji

Prvo pravilo ne treba dodatno pojašnjavati: margarini, mesne prerađevine, sojin lecitin, fruktozni sirup, pojačivač ukusa, margarini bez trans masti i sve ostale stvari koje nismo imali na stolu dok nismo dobili kompanije – nisu dovoljno dobre za decu.

Čak i onda kada ove stvari nisu podjednako štetne, niti od njih deci ne rastu rep i rogovi, niti će se obavezno napraviti na malo burence nakon dva zalogaja – ove stvari jednostavno nisu dovoljno dobre za njih i oni zaslužuju bolje. Zato ovo nazivam stvarima a ne namirnicama (to je IT a ne FOOD).

A šećer i brašno? Prazne kalorije za klince koji su uglavnom istovremeno na sva 4 ćoška sobe mi nikada nisu delovale preterano zabrinjavajuće. Ali onog trenutka kada postanu troma, punačka dečica koja su uglavnom zalepljena za vido igrice, računar i TV – ukinite im i domaće slatkiše i krenite makar u šetnju zajedno.

Čuvam bratove klince i ponekad im pravim mafine sa višnjama i crnom čokoladom, ali mešam pirinčano i pšenično brašno i “zaboravim” da stavim šećer. Ostali sastojci su jaja i maslac. Za rođendane dobiju tortu gde stavim 1/3 šećera od one u receptu i bude dosta – ali u torti nema margarina, šlaga, nekvalitetnih čokolad… Kad dođu kod mene grickalice su semenke bundeve i suncokreta, ljušteni pistaći, pečeni kikiriki, suvo grožđe, sveže voće…

Šta je Ona radila drugačije?

Često dobijem pitanje i koliko je bilo teško da steknem navike o kojima pišem? Odgovor je: sve sam dobila servirano na tacni i nisam morala da mrdnem ni malim prstom. Sve je to bilo njeno maslo.

Ja sam treća generacija žena u porodici moje mame koja ne voli slatkiše. Ni baba, ni mama, ni ja. Nisam imala od koga da steknem tu naviku. Jela sam šećer i kolače, ali je to bilo toliko retko i uvek domaće da nije uspelo da ostavi utisak na mene. Sećam se kada je donosila negazirani sok u kuću a brat i ja bi je pitali da li nam dolaze gosti – jer nama skoro nikada nije kupovala sokove. Po jedno malo „Životinjsko carstvo“ se dobijalo  subotom kada se vrati s pijace. Mislila sam dugo da je to količina čokolade koju deca jedu nedeljno – kasnije sam saznala istinu.

Bilo je pobune s moje strane u vreme obdaništa – jer nikada nisam imala slatkiše i čokoladice da delim i razmenjujem sa drugom decom. Imala sam voće koje nije bilo interesantno pored šarenih omota kupovnih slatkiša. Kada sam jednom sa 4 godine plakala zbog toga – dobila sam još voća. Jedno oštro i odlučno „ne“ uplakanom detetu koje i onako nema pojma šta je dobro za njega – uz onu staru dobru „ako svi skoče u bunar ne moraš i ti“ – je davno zaboravljene kratkoročne suza pretvorilo u naviku, onda u rutinu – i na kraju u prednost koja traje više od 3 decenije.

Sem čvrstog stava oko toga šta se unosi u kuću i iznosi iz kuće – od moje osnovne škole postojalo je obavezno pomaganje u pripremi obroka. Malo je reći da sam prvo besnela što moram da perem salatu i čistim šargarepu onda kada želim da crtam ili čitam, zatim sam se zainteresovala – i uskoro mi više nisu trebali recepti. Prvi odlasci na pijacu iz kojih sam se vraćala sa najgorim komadima povrća su uskoro bili prošlost. Doba fakulteta ili posla nije vreme za učenje ovakvih stvari – to je vreme kada ovakve navike već treba da budu neobavezujuća rutina. Kuvanje je bio samo jedan običan neprimetni deo dana – ali sam i pored toga radila na tome da sebi još više olakšam posao i skratim proceduru.

Jednostavne stvari koje možete da uradite

Ponekad je teško ispraviti sopstvene loše navike zbog samog sebe i svojh ciljeva – a još je teže ako to treba da se radi zbog nekog drugog. Sem u jednom slučaju – nije teško kada su u pitanju naša deca.

A ko su naša deca? Naša deca su sva ona deca koju volimo. Prvenstveno ako ih volite kao mame i tate jer su vaša dela i odluke prvo i poslednje što se važi. Ali se računate i onda kada ih volite kao tetke, strine, ujke, babe, dede, braće, sestre ili bliski prijatelji. Ovako gledano – naša deca su sva ona deca o kojoj se brinemo ili koju hranimo redovno, povremeno, ugostimo ih ili im odnesemo poklone. Roditelji neosporivo igraju presudnu i najveću ulogu – a mi ostali doprinosimo ili ometamo (setite se samo rođake ili komšinice koja dolazi u posetu sa kesicom gumenih bombona i čipsom – ili pak ujke koji redovno vodi sestrića na sport). Zato ne umanjujte svoje zasluge ili greške čak i ako niste roditelj!   

Prvi i najefikasniji način koji će ikada postojati da se deca nauče zdravijoj ishrani jeste da im roditelji postanu glavni primer. Deca neće formirati svoje navike kroz priču o tome kako je zelena salta puna vlakana a borovnice imaju visoku antioksidantsku moć 🙂 Formiraće ih ono što vide i stvarno iskuse – prvenstveno kroz primere koje im daju roditelji. Šta god kao mali nauče od roditelja – obeležiće ih doživotno – a ovo se svakako odnosi i na njihove prehrambene navike. Zato kupujte hranu s decom i pustite da biraju svoju omiljenu prirodnu hranu: voće, povrće, ribe, meso, orašaste plodove…

Počnite da im budete dobar primer što je ranije moguće jer se ukus za izbor hrane formira jako rano. Ako se od malih nogu privknu na ukuse prirodne, neprerađene hrane – teže će im kasnije biti da te ukuse zamene prejakim, veštačkim ukusima procesuirane hrane. Ovo ne mora da znači potpuno “uskraćivanje” (mada ne podnosim ovu reč kada je džank hrana u pitanju) – ovo samo znači da treba da znaju razliku u ukusu između domaćeg čokoladnog mafina od prirodnih sastojaka i onog punog margarina i aditiva. Verujte mi na reč – nenaviknutim čulima su ovi ukusi toliko odbojni da se potpuno izgubi želja za jelom – a često dođe i do mučnine.

Pored toga, klinci treba da znaju i da slatkiši nisu svakodnevna grickalica već povremeno „čašćavanje“. Zato se čuvajte da ne upadnete u zamku podmićivanja i nagrađivanja dece slatkišima. Ne učite decu da se emotivno vezuju za hranu na ovaj način. Deci su potrebne dovoljne količine kvalitetne prirodne hrane, ljubav, pažnja, rekreacija, kvalitetno slobodno vreme – a bez kupovnih sokova i te kako mogu. Manjak čipsa i smokija im sigurno neće upropastiti detinjstvo – kao što im izbegavanje KFC i McDonald’s objekata neće doprineti razvoju asocijalnih crta u karakteru 🙂

Neka vam deca pomažu u kuhinji. Mogu da peru voće i povrće, a kasnije da nauče da začine salatu, ljušte i seckaju, skuvaju jaja. Ako dete zna da pruži novac za krofnu na trafici i zna da skuva viršle – ali ne zna kako se kuva jaje – predložila bih da se već zabrinete.

Organizujte hranu u fiokama i frižideru tako da one opcije koje želite da budu na raspolaganju klincima budu na niskim policama i na dostupnim mestima. Oprano voće na mestima gde mogu uvek da ga uzmu, povrće na nižim policama frižidera seckano u formi grickalice (štapići ili kockice) – zajedno sa domaćim voćnim jogurtom, činija orašastih plodova i suvog voća.

Prevarite ih. Ako ima 3.5 godine i kuka za čokoladicama – a verovatno da ima glasne žice dostojne operskog pevača – imajte nešto pri ruci što će ga ometati u daljem urlanju. Ako moji bratanci traže „cickadu“ – obično im ćušnem suvo grožđe pod nos. Ne mogu da ih prevarim svežim urmama ili suvim kajsijama jer to ne vole, ali ovo uvek držim kod sebe za slučajeve uzbune – posebno kada u parkićima drugi roditelji/tetke krenu da dele čips. Kažem da oni to ne jedu kad su samnom – a u slučaju dečije pobune odradim odvlačenje pažnje suvim grožđem.

I na kraju – ako nisu klinci već školarci – smanjite šanse da će dete posegnuti za nezdravom hranom. Pakujte im užine i grickalice u lunch paket: voće, povrće, domaći keks, jogurt, bademe, orahe, suvo voće, kvalitetne sendviče, kuvana jaja… Uvek treba da imaju neku hranu kod sebe ako ogladne. Nešto stane u ranac a nešto je deo pažljivog planiranja.

Da li će se ovakva investicija isplatiti?

Uložićete dosta truda u ovo, ali će i tada vaše dete sa drugarima u školi jesti nezdravu hranu a promoteri firmi koje proizvode pašetete ili oni jezivi klovnovi iz McDonaldsa će im upadati u škole i prekidati časove.

Nemate ni jedan jedini način da sprečite povremeno glodanje plastificiranih hamburgera niti ispijanje litre gaziranog pića uz sladoled „obogaćen voćnim“ prelivom od fruktoznog sirupa.

Ipak – ni jedan trud nije nikada bio uzaludan.

Čak i da vaše dete u toku odrastanja pokvari sve dobre navike kojima ste ga naučili, počne da se ponaša kao najgori Junk-Food-Adict kada ga ne gledate– imaće uvek čemu da se vrati.

Jednom će doći trenutak kada će poželeti nazad iz nekog od najčešćih razloga – zbog izgleda/kilaže ili zdravlja – a onda neće morati da uči sve iz početka. Vaše nekada naučeno dete će kao odrasla osoba imati olakšice i beneficije u odnosu na one koji nikada ništa nisu naučili.

Neće morati da počne od samog starta iz pozicije apsolutnog neznanja, niti će ga ometati užasna zbunjenost novim informacijama. Vaše sada već odraslo dete neće biti prinuđeno da podlegne propagandi proizvođača pilula za mršavljenje, neće nasedati na priče lekara prevaranata – niti će ga navodni nedostatak vremena naterati da odustane.

Vi danas imate moć da rešite njihove velike buduće probleme.

*   *   *

Na ovom blogu su često komentare ostavljale mame koje su slične mojoj i takvi komentari me uvek obraduju. Pošto sam sve ovo pisala iz prakse ćerke i tetke, svaki komentar i savet mama, kao i priče o izazovima sa kojima su se suočavale su više nego dobrodošli i željno ih očekujem. Vaša praksa i metode za suočavanje sa izazovima modernog svakodnevnog života – predstavljaju ono što je stvarno nezamenljivo 🙂